Rešenje koje je bilo na snazi do izmena Zakona o obligacionim odnosima iz marta 2020. godine predviđalo je da „forma propisana za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovor, odnosno preduzimanje tog pravnog posla“.
Ovo je praktično značilo, da ukoliko lice, na primer, želi da opunomoći drugo lice da u njegovo ime može prodati određenu nepokretnost, to punomoćje mora biti sastavljeno u istoj formi kao i ugovor – u formi javno-beležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.
Ovo rešenje je, pored toga što je bilo nepraktično, izazivalo i dodatne troškove za stranke, obzirom na razliku u javnobeležničkoj tarifi između solemnizovanja isprave i proste overe potpisa. Takođe, imajući u vidu da javni-beležnici nisu ulazili u propise stranih zemalja koji uređuju preduzimanje pravnih radnji, dozvoljavali su raposlaganje nepokretnošću putem punomoćja na kojem je overen samo potpis od strane nadležnog organa u inostranstvu, pa su time lica koja su punomoćje overavala u Srbiji bila u nepovoljnijem položaju.
Izmenjeni član 90 Zakona o obligacionim odnosima glasi:
Posebna forma punomoćja
Član 90
(1) Forma propisana zakonom za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, odnosno za preduzimanje tog posla.
(2) Ali, kad se punomoćje daje za zaključenje ugovora ili preduzimanje kojeg drugog pravnog posla za koji je propisan oblik javno potvrđene (solemnizovane) isprave ili javnobeležničkog zapisa, dovoljno je da potpis vlastodavca bude overen.
Na ovaj način, navedeni nedostaci su otklonjeni, pa je sada za punovažnost punomoćja kojom se lice ovlašćuje za raspolaganje ili sticanje nepokretnosti dovoljno da potpis vlastodavca bude overen, po javnobeležničkim pravilima za overu potpisa.
