Prekovremeni rad – zakonski okvir
Uvećana zarada za prekovremeni rad je sada već civilizacijska tekovina ustanovljena međunarodnim konvencijama, i to konkretno Revidiranom Evropskom socijalnom poveljom poveljom ( 1996. godina ) koja uvećanu zaradu za prekovremeni rad smešta u kontekst prava na pravičnu naknadu za rad ( član 4, stav 1, tačka 2 ).
„U nameri da obezbede efektivno ostvarivanje prava na pravičnu naknadu, strane ugovornice obavezuju se da priznaju pravo radnika na povećanu stopu naknade za prekovremeni rad, uz mogućnost izuzetaka u određenim slučajevima.“
Ustav Republike Srbije, u čl. 60, st. 4, predviđa da svako ima pravo na ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor i pravičnu naknadu za rad.
Prekovremeni rad je definisan u čl. 53 Zakona o radu Republike Srbije.
„Na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad).“
Dakle, da bi poslodavac zakonito zahtevao prekovremeni rad, i da bi radnik bio obavezan da radi prekovremeno, taj zahtev mora biti upućen iz nekog od tri objektivna razloga:
- iz razloga više sile
- zbog iznenadnog povećanja obima posla
- u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran
Zahtev poslodavca može biti usmeni i pismeni, a stav sudske prakse je takav da poslodavac može i prećutno da odobri, tj. da toleriše prekovremeni rad svojih zaposlenih, kada se smatra dužnim i da isplati uvećanu zaradu za prekovremeni rad. Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad u iznosu od najmanje 26% od osnovice.
Zahtev poslodavca za prekovremenim radom – šta ako ga nema?
Česti su slučajevi u praksi, da poslodavac nema pismeni zahtev za prekovremenim radom, a redovna odbrana poslodavaca pred sudovima je ta da poslodavac nije pismeno postavio zahtev za prekovremenim radom, te da je samim tim rad van radnog vremena zaposlenog samoinicijativan, i da zaposlenom stoga ne pripada uvećana zarada.
Da bi za prekovremeni rad postojala obaveza isplata uvećane zarade nije neophodno da poslodavac pismeno zahteva prekovremeni rad od zaposlenog.
Ovo pitanje je faktičko, i ceni se posebno prilikom svakog sudskog spora, a radnik koji ostvaruje svoje pravo treba da učini izvesnom neku od činjenica:
- da prekovremeno na radu nije ostajao samoinicijativno
- da je u prekovremenim satima obavljao radne zadatke
- da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca
- da su duže na radu ostajale i kolege
Dokazivanje prekovremenog rada
Da bi zaposleni ostvario svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad pred sudom, treba da dokaže:
- da je na radu ostajao duže od redovnog radnog vremena ( 8 sati dnevno / 40 sati nedeljno) i koliko
- da vreme duže provedeno na radu ima karakter prekovremenog rada ( kao što je gore navedeno )
- novčani iznos koji mu duguje poslodavac na ime neisplaćenog uvećanja zarade
U dokazivanju ovih činjenica, zaposleni se može služiti svim inače dokaznim sredstvima predviđenim Zakonom o parničnom postupku. Činjenicu da je ostajao duže na radu, zaposleni će dokazati evidencijama poslodavca, ličnim evidencijama, e-mail prepiskama, GPRS evidencijama ( u slučaju vozača ), saslušanjem kolega kao svedoka, itd. U pogledu samog broja radnih sati, u nedostatku pisane dokumentacije, kao validan dokaz se uzima jasna izjava zaposlenog kao tužioca, kao i svedoka – kolega.
Činjenica da vreme duže provedeno na radu predstavlja prekovremeni rad je pravno pitanje, ali zaposleni treba na jasan način da obrazloži koje je to radne zadatke obavljao inače, a posebno za vreme kada je duže ostajao na poslu, pa i na ovu okolnost može predložiti pisane dokaze – e-mail prepiske i slično, a može predložiti i svedoke, ili priložiti pisani trag o obavljenim poslovima.
Visina dugovanog iznosa se dokazuje putem veštačenja ekonomsko – finansijske struke.
